– Danas svjedočimo vremenima kada komunalni redari grada Zaboka s prometnim redarima pišu kazne stanarima doslovce ispred kuća i to protuzakonito, a istovremeno im leševi ljudi mjesecima stoje u derutnim kućicama u centru grada Zaboka. Dragi moji Zabočani, badava Vam Mipos i svi projekti ovoga svijeta. Ljudi umiru ko pesi, ostavljeni da nitko mjesecima ne pita za njih, izjedeni od štakora, bez šaka i stopala, a stanovnici Radničkog naselja, između ostalog mirišu smrad ljudskog raspadnutog tijela. Ovo nije prvi slučaj. I u Plećkovoj kući svjedočili smo smrtnom ishodu beskućnika. Navodno, u starim zgradama kolonije čudni ljudi se kreću i imaju kojekakve pretovare?! Gdje je komunalni redar? Politika je dno dna. Postala je terorizirajuća upravo za one od kojih se financira. Gdje ste pročitali u medijima da je pronađeno truplo? Nigdje. Jel čovjek ubijen ili je umro to je za ekipu nebitno – status je na društvenoj mreži na koji smo slučajno naletjeli, a kako neslužbeno doznajemo sinoć se u jednom zabočkom ‘bircu’ povela rasprava baš o ovom slučaju. Slučajnost?

Izlazimo na teren

Kako bilo, nije nam preostalo ništa drugo doli izaći na teren u Radničko naselje u kojem se jučer ujutro radilo punom parom. Građevinski kamioni, miješalice, vrući asfalt, užurbani mještani koji se vraćaju iz trgovina, neki samo bauljaju i nisu pretjerano pričljivi… Prvi objekt do kojeg dolazimo kuća je u vlasništvu (vidi slučajnosti op.a.) čovjeka koji je plasirao uvodno citiran status na svom Facebook profilu. Nažalost, nismo ga zatekli, ali je na balkon izašla njegova supruga koja o cijelom slučaju kako kaže – pojma nema. Nakon što smo joj objasnili po što smo došli i što smo pročitali na internetu, rekla je:

– Nije bio nitko tu. A od kud vam njegovo ime? On živi tu, ali nema ga sad. Nismo niti znali, slučajno smo saznali. To je iza nas tu odmah kuća – čudila se gospođa.

Upitali smo je li se, kako je naveo njen suprug, posljednjih mjeseci osjetio neugodan miris. Nijekavši navedeno, dodala je kako bi i oni voljeli znati više obzirom da im se ovaj nemili događaj odigrao u susjedstvu. Mještanina kojeg smo zatekli u dvorištu kuće do, između ostalog nas je upozorio da ne idemo na mjesto događaja. Ni sam tamo nikada nije zalazio, a u kratkom razgovoru nam je rekao:

– Nemam ja pojma. To vam je ona tam kućica iza Antolkovića, a sad kaj je to tam… Znam ono kaj ljudi pričaju. Ne znam niš takvoga, znam da su našli tijelo u raspadnutom stanju. Nisam znao da je taj čovjek beskućnik, ne znam niti o kome se radi. Nema do te kuće ni pristupa, ne znam kak se dođe do tam. Tam vam ljudi ne hodaju, nije baš ugodno. Ja nisam ni znao da ta kućica postoji. Ak baš morate, odite… – upozorio nas je.

Putem smo sreli i ženu u 40-ima koja u ovoj ulici živi kao podstanarka. Kada smo joj ispričali o čemu se radi, njen se izraz lica promijenio. Vidno uznemirena i šokirana neslužbenom informacijom koju smo joj prenijeli, u kontinuitetu je izgovarala riječ ˝ne˝.

– Neeee, nisam čula. Fakat? Nisam niš čula, ja sam tu pored Prime doma, nisam pojma imala da tamo netko živi. Ne, ne, ne – bile su njene riječi izgovorene s knedlom u grlu, a par koraka dalje komunikaciju ostvarujemo s još jednim stanovnikom Radničkog naselja. Držeći kartonsku kutiju deterdženta za rublje i jednu plastičnu vrećicu iz trgovine kaže:

– To kaj vam je na fejsu to vam i ja znam. Čul jesam, ali to je jedino kaj znam. To je deset metri od nas. Ali od kud bi mi to znali… – čudi se.

Riječ mještana

Sunce već nemilosrdno prži iako još nije ni deset sati. Hodamo šljunčanim putem koji postaje sve teže prohodniji. Uistinu, kako su nas i mještani upozorili, nije ugodno. Gacija, nisko raslinje i grmovi divljih bobica jedino su što je ovdje ostalo živo, uz životinje koje su se tu nastanile. Ispred simpatične kućice ovjenčane cvijećem u cvatu, nadomak zapuštene kuće u kojoj se odigrala cijela tragedija, dočekuje nas i pozdravlja pas. Izlazi vlasnica koja nam je detaljno objasnila okolnosti događaja.

– Taj je čovjek tu spaval, bil je, kak bi rekla, beskućnik. Ustvari, nije bio beskućnik, samo nije htel doma biti. On je inače iz Klanjca ili Tuhlja, njegova nećakinja kaže da je iz Klanjca. Nije htel doma biti, htel je biti tu. Imal je oko 60 godina, nije on nikome htel ružno, dobar čovjek, s nikim nije imal problema. Uvijek je pozdravil, ali se s nikim nije previše družil. Svi smo znali da on unutra spava. Kad je išel po cesti uvijek je pozdravil. Svi su ga prepoznavali po vrećici od Plodina. Prije dva tjedna je bila njegova nećakinja tu i pita me ˝Viđaš onog čoveka što nosi stalno vrećicu?˝, odgovorila sam da ga nisam već dugo vidla. Rekla mi je ˝To ti je moj ujak˝, veli ˝Neće doma, njemu je tu bilo dobro˝ – započela je, a onda su se kockice počele mic po mic slagati.

– Miris se nije osjetio, ja vam prema dolje ne idem. Idem u ovom gore smjeru. Ne idemo mi dolje. Nije ugodno, prema dolje ne idemo ni u ludilu. Ja ne znam kud je on hodal, imal je raskrčenu stazicu. Mi smo svi znali da on tu spava, ali ga nitko nije diral jer niti on nije nikoga diral. Nismo imali nikakve probleme s njim. Svi vele da je bil dobar čovjek. I nećakinja i njen brat dolazili su po njega, ali ne. Rekel je da je njemu tak dobro i da ne ide nikam. Navodno je neki dan bil njegov brat tu sa svojim sinom. Nisam ih vidla, ne znam ni kolko braće ima. On je radil u željeznici, našel si je ljubav, ali tu nekaj nije bilo dobro. Žena ta mu je navodno bila šlagirana, oni su zajedno stalno hodali. To se navodno nešto nije odobravalo, ja sad ne znam. Govore da se bio jako razočaran i tak ostal sam tu – ispričala nam je.

– Vele da je taj leš nutra četri meseca stajal, a sad… Kad je policija došla to je bila vrećica s kostima pretpostavljam, to nije bilo veće nego evo, ova dva teglina. Mrvica. Nisam bila blizu, s dalekoga sam to gledala, a i on je bil sav sitni. Šteta ga je. Od nikoga u Zaboku ne budete čuli da je on nekoga provociral ili bilo kaj. Tu dole sused veli, koji je radil s njim, da je to fenomenalni čovek. Pa kaj mu je došlo da tak živi – dodaje.

Budući da je u blizini ovog naselja od proteklog tjedna u ponudi lunapark za djecu i da smo čuli kako je prijava došla s njihove strane, ova nam je mještanka pojasnila kako su navodno na raspadnuto tijelo naišli nepoznati dečko i cura.

– Oni su valjda išli… A znate kakvi su vam mladi. I ova zgrada tu nasuprot, ne bi me čudilo da jednog dana i tu nađu nekaj. To je od jutra do navečer kolona, i staro i mlado, kaj rade ne znam, ne idem unutra. I onda su vam oni to našli. Valjda su se išli podružiti, vidli su prazna kuća i onda su se splašili i našli to. Nekoliko put su tu prolazili pred kućom i otišli na policiju. Vidli smo onda policiju, to je sve bilo naparkirano tu – prepričava nam.

Nije li vas strah?

– Nije. Navikli smo se i zaključani smo. Mi stanujemo blizu željezničke stanice, tu vam se svašta događa, ali kak da vam velim – kaj vidite, to ne vidite, kaj čujete, ne čujete – to se tak napravi, pogotovo u večernjim satima. To je katastrofa, pravimo se da niš ne znamo jer nemrete znati ko je i kakav je. Tu se događa svašta. To je zarašeno. Tu u kući iza nas isto se prije par godina ubil čovjek, beskućnik. Pal je po stepenicama i ubil se, mlad je bil. Ima od toga pet, šest godina. Popil si je, pal je i našli su ga mrtvoga. Pitamo se kaj bu dalje… Trebalo bi to sve zatvoriti jer to je katastrofa, to je gore nego na željezničkoj stanici. Kaj se sve događa… Da bar netko to počisti. Ovak je centar Zaboka živo zlo – zaključila je.

Kontaktirali smo nećakinju o kojoj nam je naša sugovornica govorila, no poručila nam je da je ne pitamo ništa, a iz Policijske uprave krapinsko – zagorske potvrdili su nam kako je u nekadašnjem prostoru nogometnog kluba pronađeno tijelo u raspadu i poručili nam kako se identitet nije mogao utvrditi te da se ostaci nalaze u Zavodu za sudsku medicinu i kriminal. Ono što nam preostaje jest pričekati rezultate, nakon čega će biti poznato više službenih informacija.